Kada se govori o čačanskoj košarci obevezno se sećamo dramatičnih utakmica sa klubovima iz velikih gradova bivše Jugoslavije. Čačak je na taj način demonstrirao da je izrastao u solidan urbani centar, makar kada je u pitanju sport.
Ali to su bila iskustva igranja u Prvoj jugoslovenskoj košarkaškoj ligi koja je decenijama bila među najkvalitetnijim u celoj Evropi. Sasvim je bilo drugačije kada se igralo u nižerazrednim takmičenjima, ne samo zbog ambijenta, već i regularnosti mečeva.
Jedno od najtežih gostovanja za čačanske i sve druge klubove u Južnoj grupi srpske lige, a to je takmičenje u kome su godinama igrali Borac i Železničar, bila je Peć. Ali ne zato što je to bio grad na Kosmetu na kome je i za vreme socijalističke Jugoslavije bilo puno međunacionalnih tenzija, već zbog otvorene krađe zapisničara, merilaca vremena, delegata i sudija („udružena zavera” uz podršku publike). Sve je bilo iznad međunacionalnih podela, a pritisak domaćih navijača se podrazumevao.
Igranje u takvoj košarkaškoj ligi u vreme potpunog amaterizma podrazumevao je veliku ljubav prema sportu. Nije bilo novčane naknade, niti zanemarivanja školskih i profesionalnih obaveza. Jedino su putovanja bila besplatna, ali neudobna i do Peći je ponekad trebalo da se putuje čak 15 sati, a utakmice bi se često organizovale odmah po silasku sa voza.
A tada nisu odlučivali samo sportski kvaliteti. Košarkaški teren u Peći, kao i celo Kosovo uostalom, decenijama bili su košarkaški „Divlji zapad’, šprostior u kome se godinama „muvalo” sa rezultatima.
Bilo je to vreme kada se vreme merilo ručno, što je domaćem klubu omogućavalo da u svakoj utakmici računa na prednost. To je uostalom koristio svaki tim na svom terenu uključujući i čačanske klubove.
Međutim na Kosmetu su išli mnogo dalje, tako da su zapisničari često bili „šesti igrač” domaćeg tima. Na kraju svake utakmice računaju se samo oni koševi koji su uneti u zvanični zapisnik, tako je izvesni Pazarkić iz Peći redovno za svoj tim upisivao nepostojeće poene. Ako bi pored domaćeg zapisničara i delegat bio iz Peći (što je bio čest slučaj), a na meč dođe samo jedan sudija (i to se dešavalo), na kraju svu potpisivali Pazarkićev zapisnik i utakmicu bi dobio domaći tim.
Potom bi sasvim prirodno usledile žalbe na potpuno neregularnu utakmicu, takav „slučaj” bi se potom dugo „razvlačio” na košarkaškim forumima, da bi se na kraju zakazivaila nova utakmioca. Ali za sve je trebalo upornosti, što Čačanima nikada nije nedostajalo kada je u pitanju bila koašrka, što sa nekim drugim klubovima iz drugih gradova nije bio slučaj.
Ali nisu samo zapisničari i merioci vremena pomagali kosmetdksim košarkaškim klubovima da pobede na domaćem terenu. U Peći su i lokalni milicioneri umeli „slučajno” da se naslone na košarkašku konstrukciju, i da je naizgled „nenamerno” ljuljaju dok protivnički igrači izvode slobodna bacanja.
Dešavalo se da i pored svih napora nameštanje rezultata za domaći tim nije moglo da se ubedljivo izvede tokom same utakmice, što zapisničarima nija smetalo da na kraju zabeleže niz nepostojećih poena za svoj klub. Jedne godine Borac je u Peći prema zvaničnom semaforu pobedio sa tesnom razlikom. Potom je usledila radost čačanskih košarkaša u svlačionici, sve dok im trener Aleksandar Stefanović nije saopštio da je utakmica završena nerešeno i da moraju da se igraju produžeci.
Slično je bilo i sa Želom koji je jula 1955. pobedio u Peći domaću Budućnost sa 30:27, ali je domaći zapisničar dodao pet poena svom klubu i utakmica je zvanično registrovano rezultatom 32:30 za tim iz Peći. Potom su usledile žalbe, ali sve je bilo neprijatno i zamorno.
Odlazak na gostovanje u Peći nije bilo prijatno, pa se dešavalo da Borac otputuje samo sa šest ili sedam igrača koji bi putovali celu noć. Zatim se dešavalo da igraju po vetru i kiši, protiv domaće publike i na akraju sasvim „regularno” izgube meč od domaćina kome zapisničarni nisu morali da pomažu.
Kada je Borac 1966. godine postao „stabilan” prvoligaš regularnost mečeva nije bila upitna kao u nižerazrednbim takmičenjima. „Domaćinsko” suđenje, pristisci domaće publike i pristrasnost u korist velikih klubova najverovatnije nikada neće nestati, ali su zato svi poeni koji su upisivani zaista i postojali, a zapisničari nisu mogli da budu „najbolji strelci” za domaći tim.
Piše: Miloš Timotijević, istoričar