U školi, u Kotraži, bio je neprikosnoveni majstor rukometa i odbojke, briljirajući među dečacima rođenim 1960. godine. I ne samo da je bio neprikosnoven među svojim vršnjacima, već je dominaciju proširio i na dečake rođene godinu dana ranije. Sa starijim momcima s lakoćom je ulazio u fudbalske okršaje, a srednjoškolsko obrazovanje nastavio je u Čačku. Tu je, pod budnim okom trenera Rajka Đokovića, usavršavao gimnastičke veštine, dok je kod Srećka Jovanovića pokazao izuzetan talenat u troskoku i karateu.
“Jorga je predvodio karate klub Borac, pa mu nisu dali da otvori svoj klub. Jorga i Zoran Petrović su stavili veto, tako da je Srećko sa Šumonjom pokrenuo Feniks u Beogradu. Inače, Jovanović je bio dekan, čak u dva mandata, na DIF-u”, priča nam Srećko Mirosavić, poznatiji kao Srećko Kopljaš.
Kako ste prešli na koplje?
“Da, ravno dve decenije sam bacao koplje, bio sam deo reprezentacije bivše Jugoslavije, nastupajući za seniorski tim Srbije. Tri godine sam bacao za Borac, zatim godinu za Slobodu, i čak šesnaest godina za niški Železničar s kojim sam dospeo u prvu ligu. Zajedno sa timom osvajao sam trijumfe nad Partizanom i Zvezdom.”
Na postolju ste bili rame uz rame sa Topićem i Perićem?
“Tako je, prvo Topić, ja, pa Perić, a naredne godine Perić, ja, pa Topić. Takođe, bio sam i kapiten tima.”
Imali ste dvogodišnju pauzu nakon srednje škole?
“Dok sam bio u Nišu, svrstan sam među tri najbolja studenta sa prosekom od 8.18, a diplomirao sam sa desetkom. Sve sam završio za četiri i po godine, a bio sam i nosilac olimpijskog plamena.”
Upisani ste među 20 najzaslužnijih sportista Niša?
“U gradu od 250.000 stanovnika dobio sam priliku, neizmernu čast, da nosim olimpijski plamen, koji je išao od Atine do Sarajeva.”
Kada ste se vratili u Borac?
“Po povratku iz Niša, na poziv Ratka Joksića i Radmila Mišovića, pridružio sam se Borcu. U Borcu sam proveo dvanaest sezona, radeći sa Ratkom, Stepijem, Trajkovićem, Androićem, Bokeljom, Džolijem… Takođe, s Ralom, Pecom… ‘Odgojio’ sam šest reprezentativaca među kojima su bili Miro Radošević, Basarić, Nišavić, Mihajlovski, Malina i Haris Brkić. Da ne zaboravim Joru, Zeca Milisavljevića… I kroz sve te sezone bio sam kondicioni trener, a četiri sezone i pomoćni trener.”
Ko bi bila Borčeva petorka svih vremena?
“Teško je nekom nepravdu načiniti, ali Radmilo, Arso i Zec Milisavljević, zatim, Vlade Androić, Žoc, Kićan. Posljednja dvojica nisu dugo igrala za Borac kao Mirko Drobnjak ili Marko Ivanović. Ivanović je sa kadetima bio prvak Evrope, sa juniorima drugi. Sa olimpijskom reprezentacijom osvojio srebro, a i čuvao je Barklija. Za A reprezentaciju imao je 66 nastupa, a Đerđa i Ćosić ga dva puta nisu poveli, iako je igrao i sa Rašom Radovanovićem.”
Bili ste i poznati “kafedžija”?
“U Borcu, pod Radmilom, plata je bila redovna, ali ne preterano visoka. Arsov lokal sam vodio dve godine, zatim San Francisko, Čolakovu kafanu… Uvek sam trčao u Borac koji se borio za opstanak ili vrh tabele. Čak sam i finansijsku podršku donosio Borcu, premije, lako sam prikupljao novac koji smo delili igračima u slučaju pobede, u suprotnom novac ostaje u klubu. U Čačku me svi poznaju. Oko 50, 60 hiljada maraka sam doneo u klub, te pare, kroz plate i doprinose, nisam uzeo za godine provedene u Borcu.”
Srećko ističe saradnju sa divnim lekarima sa kojima je radio po tri godine?
„Sa Bokom Kojićem, Draganom Vukašinovićem, Zokijem Matijevićem i Cokom Antonovićem. Divni ljudi i stručnjaci“.
Da li ste činili neke pogrešne korake? U životu ili sportu.
“Sportski ne, ali privatno sam nadrljao. Imao sam dve nesreće, iz ‘vedra neba’, jedva sam se izvukao i ostao živ. Ipak, evo me, još sam na nogama.”
Kakve su te priče o sukobima sa “žestokim” momcima u gradu?
“Bio sam borac za pravdu, štitio sam slabije, devojke i žene… Nisam mario za nadmene siledžije i borio sam se protiv njih širom Srbije. Borio sam se za pravdu i poštenje.”
Koji su najveći uspesi Borca?
“Sa Lazom Lečićem i Acom Nikolićem stigli smo do četvrtog mesta. Najveći treneri Borca bili su Profesor i Ratko Joksić. Ratko je radio sa decom, delovao u Rusiji, legende kao što je Duda ga je voleo i poštovao. I u 86. godini se ne predaje. Čovek divnih manira i vrhunski trener”, zaključuje Srećko Kopljaš.
Đurđe Mečanin