– Željko Pantelić je srpsko-italijanski novinar s bogatom karijerom koja je počela u Radio-televiziji Beograd, a kasnije se razvijala u Italiji i kao dopisnik u Briselu.
– Tokom NATO bombardovanja Srbije, bio je prebačen iz sportske u informativnu redakciju RTS-a, gde je radio kao voditelj noćnih vesti.
– Nakon bombardovanja zgrade RTS-a 1999. godine, odlučio je da napusti Srbiju zbog stida i kukavičluka što nije prekinuo pristrasne vesti u kojima je učestvovao.
– Opisuje atmosferu na RTS-u tokom bombardovanja, uključujući kako su lažne patriotske teme dominirale nad stvarnim tragedijama žrtava.
– Serija događaja i ličnih iskustava tokom bombardovanja RTS-a uticali su na njegovu odluku da se preseli u inostranstvo i napusti karijeru u Srbiji.
-Ipak, danas nam Željko Pantelić odgovara, uglavnom, na sportska pitanja i to u vezi sa AK Sloboda iz Čačka gde je počeo sportsku karijeru.
1. Da li ste se kao dečak bavili još nekim sportom osim atletike?
“Pored atletike igrao sam košarku i fudbal, međutim, u to vreme, u pionirskom uzrastu, atletika je pružala mnogo više mogućnosti za putovanja, odlaske u druge republike tadašnje SFRJ i inostranstvo, tako da je, iz te perspektive, atletika, barem meni, bila mnogo privlačnija”.
2. Ko Vam je bio prvi trener?
“Bato Radojičić nije bio samo moj prvi trener, već je bio možda i najznačajnija osoba u mom detinjstvu. Za njega i njegovu celu porodicu vezuju me najlepša sećanja iz vremena odrastanja. Bato mi je dao i nadimak „Mali“ – on će me pratiti sve vreme u pionirskim i juniorskim danima – pošto sam bio najmlađi u njegovoj grupi, u kojoj su bili Dragan Sekulić, Dragan Dukanac i Biljana Damljanović”.
3. Da li ste imali sportske uzore?
“Kada sam ja počinjao da treniram, 1984. godine, imao sam tri uzora: Dragana Sekulića, zatim Dragana Zdravkovića – u to vreme, na jugoslovenskom nivou, Cale je bio ikona srednjih pruga – a od stranih srednjoprugaša strastveno sam navijao za Stiva Krema, člana čuvene britanske veličanstvene trojke sa Ovettom i Kouom”.
4. Na koji naćin se sećate AK Sloboda?
“AK Sloboda je u to vreme bila velika porodica. Odlazak na trening bio je radost, svako takmičenje praznik, a pripreme u Medulinu i na Zlatiboru imaju i danas posebno mesto u mojim sećanjima, kao, verujem, i u sećanjima velike većine atletičarki i atletičara sa kojima sam trenirao. Iako atletika nije timski sport, mi smo se družili i bili tu jedni za druge uvek. To zajedništvo je nešto što nikada više nisam iskusio na drugim mestima, bilo da se radi o sportu ili poslu”.
5. Tokom karijere mnogo ste pomogli Sneži Pajkić kao i ona Vama?
“Za Snežu Pajkić me vežu veoma lepe uspomene. Proveli smo nekoliko godina zajedno. Gotovo se nismo razdvajali i bili smo sinhronizovani kao blizanci na treninzima. Budući da je ona tri godine starija od mene, bila mi je kao starija sestra koju nisam imao i uz nju sam naučio puno stvari, uključujući pijenje kafe i brojne kartaške igre. Zahvaljujući radu sa njom, istrčao sam i tadašnje jugoslovenske rekorde na 800 i 1.500 metara”.
6. Koliko je “kraljica sportova” uticala na Vaš život?
“Atletika je oblikovala moj život, otvorila mi je nove horizonte, omogućila, slikovito rečeno, da izađem iz ove naše čačanske kotline i da stignem na mesta o kojima sam maštao dok sam trčao po bedemu, atletskoj stazi ili okretao krugove oko Slobodinog igrališta”.
7. Kako ste počeli da se bavite novinarstvom?
“Novinarsku karijeru sam počeo na nacionalnoj televiziji koja se tada zvala Radio-televizija Beograd, a tek su joj kasnije promenili ime u RTS. A nekoliko meseci sam radio i na čačanskom Radio Džokeru. Jedan sam od retkih koji je počeo na televiziji, a završio u tzv. pisanom novinarstvu; obično se ide drugim putem – novine, nedeljnici, pa televizija. Pisano novinarstvo ima veliku prednost, koju sve više cenim, a to je sloboda, odnosno, niste vezani za mesto, kao što je slučaj sa televizijom”.
8. Koliko često Vas put navede u Čačak?
“U Srbiju i Čačak, zbog obaveza, dolazim retko i posebno mi je žao što sam izgubio kontakt sa prijateljicama i prijateljima iz atletskih dana. Pozitivna okolnost kada se ne viđate sa nekada dragim ljudima jeste to što oni ostaju za vas u vremenu kada ste se družili, tako da su oni za mene ostali i danas tinejdžeri”.
