kosarka

Legende čačanske košarke: Predrag Katanić – Katanac (FOTO)

 Čačak je uvek bio poznat po odličnim košarkaškim bekovima, preciznim šuterima, a centarske poziciji nije lako popunjavao sa domaćim igračima. Jedan od prvih kvalitetnih centara Borca bio je Predrag Katanić (2. februar 1947 – 14. maj 2014), iako za današnje pojmove nije imao preteranu visinu (199 cm) za poziciju na kojoj je igrao.

Katanići su čuvena i razgranata familija poreklom iz Bresnice i Bečnja, koja je dala veliki broj poznatih visokih oficira i sveštenika u poslednjih 200 godina. Starinom su iz Hercegovine i slave Đurđevdan.

Predrag Katanić rođen je u Bresnici kao drugo dete sveštenika Radojka R. Katanića (Bečanj 1919 – Beograd 1947) i Ljubice Marić (Mršinci 1923 – Krnjevo 2006). Radojko je završio bogosloviju u Bitolju, a predavač mu je bio vladika Nikolaj Velimirović, tada episkop ohridski. Potom je postavljen za sveštenika u selu Brsnici u hramu Svetog apostola jevanđeliste Marka, zadužbini generala Marka Katanića (1830 – 1907).

Sveštenik Radojko Katanić govorio je i čitao na nekoliko stranih jezika, posedovao je solidnu biblioteku sa knjigama ne samo na srpskom, već i na nemačkom, engleskom, francuskom i ruskom jeziku. Bila je tu i knjiga koju je naučnik Mihailo Pupin posvetio i poklonio episkopu Nikolaju Velimiroviću, a on zatim ustupio Radojku. Pored ljubavi ka čitanju znao je i da svira violinu.

Zbog naizgled ne tako opasne upale uveta iznenada je preminuo 1947. u bolnici u Beogradu. Porodica je bila potpuno iznenađena. Nedugo zatim, u četvrtoj godini života, preminuo je i prvi Radojkov sin Vasilije (1949).

Nakon smrti supruga i starijeg sina Ljubica Katanić se vraća u svoju familiju u Slatinu. Tako je Predrag živeo na selu sve dok nije završio četvrti razred osnovne škole. Brigu o njemu vodila je baba Milka, za koju je ostao vezan do kraja života.

Milka se u međuvremenu preudala za Pantu Živanovića iz Krnjeva kod Velike Plane i sa njim je živela u Kučevu u kom je bio upravnik železničke stanice. Posle završetka četvrtog razreda osnovne škole Predrag Katanić se seli kod majke i očuha u Kučevo, gde je i završio osnovnu školu, da bi potom upisao Tehničku školu u Čačku. Majka i očuh ostali su da žive u Krnjevu, i 1956. dobili su sina Nenada.

Tako je Predrag Katanić praktično živeo sam u Čačku, prilično usamljen, mada je imao brojnu rodbinu u okolini grada. Naporni dani u ranoj mladosti pomogli su mu da izgradi snažnu volju, po kojoj je bio poznat kao zreo čovek, i koja mu je donela ostvarenje mnogih ambicija kojima je težio. Zanimanje oca i prezime su uticali da je već u ranoj mladosti dobio dva nadimka: Pop i Katanac.

Društvo u Čačku povuklo ga je ka sportu. Najpre prema fudbalu i rukometu, a zatim definitivno ka košarci i Borcu, u kome je proveo najveći deo karijere. Već kao srednjoškolac posedovao je visinu, tako da su ga brzo uočili stari čačanski košarkaši Vide Novaković, Aleksandar Stefanović i Slobodan Conja Koprivica. U seniorskom ekipi Borca počeo je da igra već 1965, da bi 1966. imao malu nezgodu (slomio je ruku), što mu ipak nije omelo karijeru. Iste 1966. igrao je za mladu reprezentaciju Jugoslavije na Kupu Bosfora u Turskoj.

Iako je imao visinu i snagu, Predrag Katanić je pre svega bio igrač tehnike i inteligencije, poznat po horok šutu desnom, ali i levom rukom. U Čačku se još pamti Katanićev šut kojim je pobeđena Crvena zvezda u Čačku 1973 godine (81:79), i to u poslednjoj sekundi. Kasnije je Katanić još nekoliko puta bio glavni junak ovako dramatičnih završnica.

U Prvoj saveznoj jugoslovenskoj ligi igrao je 11 sezona za Borac, na ukupno 232 utakmice i postigao je 1.781 koš, prosečno 7,7 po utakmici. Treba reći da je to bilo vreme kada je jugoslovenska liga bila možda i najjača u Evropi.

Na kraju karijere igrao je za čačanski Železničar (1978-1980), koji je tada bio član Druge savezne jugoslovenske lige. Odigrao je ukupno 43 utakmice i dao 668 koševa.

Katanićeva karijera trajala je ukupno 15 godina, sve do 33 godine njegovog života, čime je ostavio veliki trag u čačanskoj košarci.

Kada se preselio u Beograd igrao je na dva turnira za reprezantaciju veterana SR Jugoslavije (Srbija i Crna Gora).

Neposredno po završetku igračke karije jedno kratko vreme bio je trener mlađih kategorija Borca. Višu trenersku školu završio je na Fakultetu za fizičku kulturu u Beogradu.

Međutim, nije ostao u trenerskom poslu. Posle srednje tehničke Predrag Katanić je završio Višu tehničku školu u Čačku, što je odredilo i njegovo profesionalno zanimanje po okončanju sportske karijere. Naime, pošto se rano oženio (1969) bio je prinuđen da paralelno sa igranjem košarke ima i stalno zaposlenje kako bi izdržavao porodicu. Bilo je to vreme kada su primanja košarkaša bila niska.

Najpre je radio u čačanskom preduzeću “Litopapir“, u početku kao rukovodilac pogona za amabalažu, a potom i komercijalni direktor. Zatim je 1985. počeo da radi u ispostavi kraljevačkog preduzeća “Papir promet“ u Čačku, da bi već 1986. prešao u Beograd u kome je do 1990. radio u firmi “Centrotabak“, koja je poslovala u okviru duvanske industrije. Od 1990. počinje privatni posao i celu porodicu seli u Beograd. Ni tada nije zaboravio Čačak i Borac koga je pomagao kao privatni preduzetnik.

Predrag je u braku sa Danicom Vukićević dobio ćerku Natašu (1970) i sina Marka (1977). Sa drugom suprugom Mirjanom Savović nije imao dece. Ćerka Nataša završila je Filološki fakultet, odsek za engleski i nemački jezik, da bi potom i magistrala. Sin Marko dugo se bavio košarkom. Počeo je najpre u mlađim selekcijama Partizana i Šampiona, a kao senior igrao je za Mladost iz Zemuna, Milicionar, Ivu iz Šapca, Novu Pazovu, Radnički sa Crvenog krsta u Beogradu. Nakon okončanja sportske karijere završio je fakultet i bavi se prometom nekretnina. Markova ćerka Marija (2011) trenira košarku, dok je ćerka Tamara (2019) još dete, ali svi veruju da će nastaviti porodičnu tradiciju.

Predrag Katanić bio je markantan čovek gospodstvenog držanja i elegancije u odevanju. Voleo je da se druži sa svojim Čačanima, posedovao je vedrinu, duhovitost i veliku životnu energiju. Znao je da svira gitaru, dobro je pevao i kao mnogi Čačani voleo da peca. Pred kraj života imao je problema sa zdravljem, ali se odlično borio sa veoma teškom bolešću koju je u prvi mah savladao, da bi deset godina kasnije, 14. maja 2014. preminuo u Beogradu. Na lični zahtev sahranjen je na čačanskom groblju.