Dane Korica, legenda srpske atletike, za nas govori i o velikom jubileju AK Sloboda iz Čačka, a i povodom monografije čija će se promocija održati 15. 09. 2026. godine.
– Šezdesetogodišnjica je izuzetan trenutak za jedan klub. Velika zahvalnost pripada svima koji su učinili napor da se bogata istorija kluba ovekoveči u koricama knjige. Sa nestrpljenjem iščekujem promociju knjige. Čačak je grad koji je dao vrhunske atletičare u različitim generacijama. Atletski klub Sloboda ostvario je zapažene uspehe kako na nivou Srbije, tako i bivše Jugoslavije. Naša povezanost kroz atletiku je duboka, čak i ako je Čačak poznatiji po košarkaškim zvezdama. Atletika u ovom gradu možda nije imala pojedince sa svetskom slavom kao u košarci, ali je svakako imala snagu u masovnosti i ponosne reprezentativce. Sve te priče su zabeležene u monografiji, i nadam se da neće biti zanemarenih, jer ne želim nikoga izostaviti. Radio sam sa mnogim izvanrednim atletičarima kao što su Nidžović, Vukajilovićka, Sekulić, Markešević… I mnogi drugi koji su dali svoj doprinos. Tu je i Bata Tifani, njegov doprinos bio je ogroman, posebno u organizaciji priprema u Medulinu, gde su brojni mladi sportisti imali priliku da se razvijaju – kaže Dane Korica.
- Gde ste ovih dana?
– Upravo sam se vratio sa Zlatibora. Na srpskoj lepotici je održan Festival sportskog filma gde sam dobio priznanje za životno delo. Prisutni su bili Dejan Rambo Petković, Goran Maksimović, novinari i nagrađeni filmovi.
- Vi ste igrali i fudbal na Zlatiboru?
– Slavka Kanjevac, najbolja fudbalerka i kapiten reprezentacije Jugoslavije, Rambo Petković i ja igrali smo protiv momaka, stigli smo do finala, ali smo promašili penale. Baš je bilo interesantno, 3:3, u penalima se nismo snašli, a rivali su bili mlađi od nas.
- Bili ste selektor naših reprezentacija?
– Da, prvo juniora, pa seniora…Mnogo je bilo posla, velika zemlja i vodio sam računa o svim našim reprezentativcima.
- Da li je atletika Vaš prvi sport?
– Rođen sam u Kutini, mala sredina i nije bilo pionira već sam odmah igrao fudbal sa seniorima koji su bili grublji. Inače, putovao sam po šest kilometara od kuće do škole i toliko nazad. Učestvovao sam na krosevima, bio sam uporan, pa sam bio drugoplasirani. To se kod mene primilo, krenuo sam na prvenstva, došao u Beograd 1964. godine, postao prvak Juge na 3.000 metara i tako je krenulo. Bronzani na 5.000 metara, na prvenstvu Balkana, pa je došla vojska, sportska četa, gde sam trenirao sa Franjom Mihalićem. On je bio moj uzor. Mihalić je bio nosilac srebra na OI u maratonu. Želeo sam da se svira naša himna, ali sam bio jednom sedmi u finalu, pa dve trke, na 10.000 metara, su me iznenadile, to je bilo mnogo za tri dana. Bilo je prenaporno, međutim, tako je bilo i drugima. Na EP sam bio četvrti i peti na 10.000 metara.
- Vaš rekord na 10.000 metara je još uvek aktuelan?
– Da, čitavih 55 godina važi, aktuelan je, i 16. maja sam pozvao drugare, ministra sporta i još neke prijatelje…Ako neko ne može da obori rekord čak pola veka znači da je vredan, a postavio sam ga 1971. godine.
- Pored toga što ste bili selektor u ASS obavljali ste još neke funkcije?
– U Sportskom savezu Srbije bio sam gen. sek. 13 godina, pa u sportskom društvu Crvena zvezda, jedan mandat, sportski direktor ASS…i iz SSS otišao sam u penziju.
- Kažete da Vam je sport sve dao?
– Pa sedam meseci sam ležao u gipsanom koritu, nisam bio pokretan, kasnije imao sam i tuberkuloza pluća, ali mi je sport sve dao. Nikada, kasnije, nisam bio bolestan.
- Uvek aktuelno pitanje, srpska atletika danas?
– Angelina Topić, Adriana Vilagoš, koja je ostvarila zapažene rezultate na poslednjim takmičenjima…Ne može uvek da se ostvari planirano, kao sada kod Angeline. Bila je spremna za mnogo više, kao i Bošković, Mitrović…Ivana Španović još istražuje novu disciplinu i nije rekla svoju konačnu reč. Može mnogo u troskoku, ima i volje i potencijala – zaključio jeDane Korica.