ostalo

MEŠA BAŽDAREVIĆ: “Pre četiri decenije, 1984. godine, osvojili smo medalju na OI u Los Anđelesu”

Danas želimo da se prisetimo jednog od legendarnih fudbalera Željezničara, koji je ostavio neizbrisiv trag na terenu i u našim srcima. Bio je deo generacije predvođene velikim Ivicom Osimom, osvajao titule i bio najbolji igrač bivše Jugoslavije. Sa ponosom možemo reći da je klub imao privilegiju da ima takvog talentovanog fudbalera.

Meša Baždarević dokazani je trener i selektor reprezentacije BiH, ali se danas osvrćemo na njegove igračke dane. Uživao je podršku svih nas, a njegovo ime i danas odzvanja Grbavicom.

Dva puta bio je najbolji igrač bivše Jugoslavije, a ušao je i u najbolji tim Evrope. Sa Grbavice je prešao u francuski Sošo gde je ostavio neizbrisiv trag. Sa Farukom Hadžibegićem igrao je finale Kupa Francuske i tad je Sošo poražen nakon izvođenja penala. Bio je član svih reprezentativnih selekcija Jugoslavije. Debitovao je za “A” tim protiv Francuske, odigrao je 54 utakmice, a poslednji reprezentativni nastup za Plave imao je protiv Holandije.

U Francuskoj se Meša Baždarević dokazao kao trener mnogobrojnih klubova koje je uvodio u najviši rang takmičenja. Izabran je za selektora reprezentacije BiH, a nakon što je napustio kormilo reprezentacije, vratio se u Francusku.

Trenirao je košarku, ali već u devetoj godini postao je član sarajevskog  Željezničara. Tad je bilo jasno da ću biti fudbaler. Uostalom, u to vreme se na svakom mestu igrao fudbal. Bile su potrebne četiri cigle za golove i igra je mogla da počne. Roditelji su želeli da ne zapostavi školu, pa je bio vredan kako na treninzima, tako i u školi. Imao je više uzora jer je imao privilegiju da posmatra igračke veličine poput Dragana Džajića, Josipa Katalinskog, Ivice Šurjaka… Svi su želeli da budu poput Johana Krojfa, a Mešin veliki idol bio je Euzebio. Tokom igračke i trenerske karijere bilo je divnih momenata. Jedna od utakmica za sva vremena je kvalifikacioni duel na splitskom Poljudu sa Bugarskom. Bio je akter meča.Trijumfovali smo golom Ljubomira Radanovića sa 3:2 i otišli na kontinentalni šampionat. Svi se sećaju rečenice komentatora Mladena Delića “Ljudi moji, je li to moguće, ludnica, što je ovo”. Takođe, divni momenti su bili protiv Francuske, polufinale UEFA Kupa sa Željom protiv Videotona…

I danas imamo više pitanja za našeg dragog sagovornika.

Da li se sećate i još uvek družite sa drugarima iz detinjstva?

“Naravno, družim se, čujemo se, i to sa drugarima sa kojima sam rastao još od svoje sedme godine. Pored drugara iz osnovne i srednje škole, tu su mi i prijatelji iz Želje sa kojima sam igrao još u pionirima. Verovatno se sećate Edina Ćurića, Vlade Čapljića, Mirsada Baljića… Od naše školske ekipe, mogu reći, da nas je život ‘razbacao’ po čitavom svetu, jedan drug živi u Australiji, pa u Kanadi, Engleskoj, Holandiji, i ja u Francuskoj. Ipak, u duši i glavi smo zajedno”, priča nam Meša Baždarević.

Koliko je, u današnje vreme, važno biti human i šta najčešće nekog motiviše da bude plemenit?

“Nisam prvi koji će kazati, ali puno toga smo izgubili. Izgubili smo mnoge vrednosti poput poštovanja, empatije, razumevanja, uzajamnog voljenja. Nažalost, tako je, a ne shvatamo da su sve vrline potrebne za jedan srećan život. Na stranu smo stavili reči poput: “volim te”, “poštujem”, “cenim te”, to teško izgovaramo. Na našim prostorima ljudi nisu svesni koliko smo jedni drugima bitni za život i suživot”.

Ako povučemo paralelu, na koji način Francuzi razmišljaju?

“U Francuskoj se deca odgajaju na neki drugi način, na poseban način se ljudi druže… Da bih popio kafu sa nekim moram da se najavim mejlom skoro tri dana ranije. Kod nas je sve spontano i drugačije, družimo se, posećujemo… Ovde deca kada napune osamnaest godina odlaze iz roditeljskog doma, taj način života ih ‘tera’ od familije. Više vole da zrele uz zajednicu ili, kako se ovde kaže, “société”, a ne porodicu. Mislim da oko 35 godina živim u Francuskoj, prilično lepo, uz dosta prijatelja, ali nikada nisam želeo da prihvatim njihov način života. U duši sam sačuvao način na koji živimo mi iz bivše Juge”.

Kojim dobrotvornim akcijama se najradije odazivate, verujem dobrotvornim utakmicama?

“I danas igram dobrotvorne utakmice kako u Francuskoj, Evropi, tako i kod nas. Sećam se da sam sa Željezničarom igrao humanitarnu utakmicu za postradale u autobuskoj nesreći, igrali smo u Mostaru. Voleo bih kada bih mogao još i više. I u Francuskoj postoje plemenite SMS poruke, ali verujte, ovde nije toliko spontano i iskreno. Više se plemenite radnje odrađuju iz nekog pomodarstva, što se kaže, da se bude viđen, posebno u politici. U Sarajevu, BiH, Srbiji, sve je spontanije… Poznati pomažu, recimo, Edin Džeko, pa košarkaši, ali toliko ima ljudi kojima je pomoć prekopotrebna. Zbog toga država mora mnogo više da učini na tom polju”.

 

Na koje profesionalne obaveze ste trenutno fokusirani, dakle, malo o Vašim poslovnim obavezama?

“Pa, blizu dve godine ne radim kao trener, nemam klub, što svojom greškom, što zbog greške drugih. Teško je živeti bez nečega što najviše poslovno voliš. Voleo bih da dobijem angažman jer sam još u punoj snazi, kako fizičkoj, tako mentalnoj. Još mogu prilično da pružim ‘deci’ fudbala”.

 

Pariz je organizator OI. Da li se spremate da nešto uživo gledate?

“Da, da… Mala simbolika. Mi smo osvojili medalju 1984. godine u LA – u, dakle, pre četrdeset godina. Svakako ću nešto gledati, ali ljudi su malo preplašeni, pod tenzijom su, i plaše se nekih nemilih dešavanja. Strah prave ovi što vladaju svetom, drže nas na povodniku, jednostavno, žele da su ljudi u grču. Trenutno imam karte za borilačke sportove, ali jurim za košarku, rukomet, međutim, ne ide baš lako”.  

Šta Vas najbolje opušta, muzika, knjiga, druženje sa porodicom, prijateljima, šetnja, priroda, kućni ljubimci?

“Najlepše se osećam kada sam sa porodicom, familijom, prijateljima… Kada imam vremena, bavim se fizičkim aktivnostima, trčim, boksujem, igram fudbal, skijam, igram padel… Za padelom je ‘poludela’ cela Evropa, svet, jer je igra za sve, interesantna, agresivna, zanimljiva… Osećam se dobro kao kada igram mali fudbal. U Francuskoj, svaka ulica će imati teren, svi trče da igraju padel, ali fali terena. Padel služi da se čovek dobro rekreira, dostupan je svima i imaće perspektivu”.

A muzika?

“Proveo sam život sa muzičarima, rastao i odrastao. Još kao igrač sam isticao da volim da slušam klasiku, ali i narodnu muziku… Obožavao sam Silvanu, pa Halida Bešlića, Harisa Džinovića, Čolu, Dina Merlina, Enesa, a upravo tražim karte za Novogodišnji koncert Bečke filharmonije. Inače, otac mi se malo bavio muzikom, pa sam spojio sport i muziku”.

Dobro je poznato da obožavate životinje?

“Supruga Marina i ja pomažemo jednoj organizaciji koja se stara o napuštenim mačkama i psima. I to je neki dobrotvorni rad”, konstatuje veliki Meša Baždarević.

Đurđe Mečanin

Foto: Priv. arh.